Untitled Document

Bora Kostić je rođen 24. februara 1887. godine u Vršcu. Svoje prve šahovske korake počeo je u desetoj godini a već u Gimnaziji je bio jedan od najjačih vršačkih šahista. Najveći konkurent iz gimnazijskih dana bio mu je, pet godina stariji, Sava Gerdec koji ga je uveo u šahovsku teoriju. Njihova borba za šahovski prestiž prekinuta je Kostićevim odlaskom na studije u Budimpeštu.Tamo je završio Orijentalnu trgovačku akademiju, ali ne zapostavljajući šah.
Prvi veliki šahovski rezultat ostvario je u Budimpešti 1909. godine kada je pobedio na turniru najjačih mađarskih šahovskih amatera. Ova pobeda otvorila je mladom Kostiću vrata bečkih šahovskih krugova, tadašnje svetske šahovske metropole.

1911. godine ostvaruje senzacionalnu pobedu u meču sa američkim šampionom Frenkom Maršalom. Prvo pravo "vatreno krštenje" Bora Kostić imao je iste godine na međunardnom velemajstorkom turniru u Karsbadu (Karlove Vari). U izuzetno jakoj konkurenciji osvojio je titulu internacionalnog majstora. Sledi gostovanje u nordijskim zemljama gde je pobedio prvake Danske i Švedske, kao i veoma jakog Rudolfa Špilmana.

1913. godine prelazi u glavni grad Argentine, Buinos Aires gde radi kao predavač šaha na Vojnoj akademiji. Na jednom argentinskom ratnom brodu krstario je po mnogim morima. U Argentini je pobedio sve njihove najjače igrače, a prvaka ove zemlje, Rolanda Ilju, sa 6:0.

1915. odlazi u Njujork i započinje šahovsku turneju od istočne do zapadne obale. Na toj čuvenoj šestomesečnoj turneji, Bora Kostić je postigao svetski rekord u broju odigranih partija na simultankama. Od 3281. odigrane partije izgubio je samo 112, a remizirao 237. Za vreme boravka u Americi posetio je Nikolu Teslu, dok je čuvenom tenoru Enriku Karuzu bio učitelj šaha. Igrajući brojne mečeve i turnire, od kojih je najpoznatiji majstorki turnir "Menheten čes" kluba 1918. godine, Bora Kostić je svrstavan odmah iza Kapablanke na celom američkom kontinentu. Pogotovo što su njihove četiri partije odigrane na dva turnira završene remijem. Tako je i došlo do njihovog meča, 1919. godine koji je genijalni Kapablanka ubedljivo dobio.

Iste godine vraća se u Evropu i u Hestingsu osvaja drugo mesto iza Kapablanke. Naredne godine u Hestingsu osvaja prvo mesto sa 100% osvojenih poena, što niko nije ponovio u dugoj tradiciji ovog turnira. Zatim slede značajni turnirski rezultati: Geteborg 1920. - IV mesto, Budimpešta 1921. - III-IV mesto, Hag 1921. IV-V mesto. U Engleskoj igra simultanke i produkcije na slepo čime je oduševio šahovski svet.

U Jugoslaviji u to vreme, očigledan je bio rivalitet između dr Milana Vidmara i Bore Kostića. Nažalost, nikada nije organizovan meč čiji bi rezultat pokazao kome treba dodeliti titulu šampiona Jugoslavije.

Bora Kostić je izuzetno voleo da putuje i upoznaje nove zemlje i običaje, ali i da na tim putovanjima igra šahovske turnire. Tako je organizovao svetsku šahovsku turneju koja je trajala od 11. novembra 1923. do 28. maja 1926. godine. Kako je sam rekao prijatelju Kosti Jovanoviću neposredno pred put: "Želim da vidim svet, one krajeve zemlje koji su bili samo predmet moje mašte. Verujem da će na tom putu biti dosta interesovanja za šah. "To je bila misija koja je svetskom šahu donela propagandni uspeh velikih razmera. Jedan jugoslovenski majstor, demonstrirajući šah na takoreći svakom koraku, u raznim podnebljima, priča o svojoj domovini za koju mnogi nisu ni čuli. Prvo je krenuo u Australiju i Novi Zeland. Zatim preko Južne Afrike kopnom do Kenije, gde je odigrana čuvena partija na polutaru. Bora Kostić je bio na severnoj zemljinoj polulopti, a njegov protivnik na južnoj. Sledeća stanica je Indija, gde ga je na kraju primio i maharadža od Patiale (Čandagar), koji je organizovao turnire na visovima Himalaja. Odatle se išlo u Nepal i na Tibet, a zatim na ostrvo Javu u Indoneziji. Sa Jave je prešao na Sumatru gde je igrao sa poglavicom plemena Bataki. Odatle kreće na Filipine, pa u Hong Kong i Kinu. Iz Kine je prešao u Sovjetski Savez odakle je počeo povratak za Vršac. Kroz Sibir, preko Irkutska, Novosibirska, Omska, Sverdlovska, Moskve, Odese, Lenjingrada do Rige. Svuda simultanke, igre na slepo, mečevi, a kako sam priznaje najveći broj izgubljenih partija je imao upravo u Sovjetskom Savezu. Napokon, krajem maja 1926. godine stiže u Vršac i završava prvi deo svog puta oko sveta za šahovskom tablom. Neumorni šahovski putnik je postavio temelje za buduće šahovske veze mađu narodima celoga sveta.

Prva šahovska Olimpijada odigrana je 1927. godine. Bora Kostić je igrao na prvoj tabli jugoslovenske reprezentacije i osvojio 8,5 poena iz 15 partija. Sledeće godine pobeđuje u Trenčanskim Toplicama, a 1930. godine je IV u Nici. Iste godine on nastavlja svoj put oko sveta. Odlazi u Meksiko gde ostaje osam meseci. Odatle ide na Kubu, pa u Ameriku, odakle se vraća polovinom 1931. godine da bi stigao na Olimpijadu koja se igrala u Pragu. Na toj Olimpijadi Jugoslavija je bila IV, a značajan je doprinos Bore Kostića na trećoj tabli. Zatim sledi izuzetno jak turnir na Bledu koji je protekao u znaku svetskog šampiona Aljehina.

Prvi šampionat Jugoslavije održan je 1935. godine u Beogradu. Bora Kostić je podelio prvo mesto sa Vasjom Pircom. Najveći turnirski rezultat Bora Kostić ostvaruje 1938. godine u Ljubljani na šampionatu Jugoslavije. Sa osvojenih 10,5 poena iz 15 partija pobeđuje ispred najboljih jugoslovenskih igrača, kao i ispred Saboa, Tartakovera i Štajnera.

Početkom Drugog svetskog rata prestaje šahovska aktivnost za sve koji nisu hteli da igraju u nacističkoj Nemačkoj. Među njima je bio i Bora Kostić koji je zbog svog patriotizma jedno vreme proveo u koncentracionom logoru u Velikom Bečkereku (Zrenjanin). Posle rata je učestvovao na nekoliko šampionata i manjih turnira, a poslednje takmičenje na kojem je pobedio bio je turnir veterana - Cirih 1962. godine.

Bora Kostić je umro u Beogradu, 3. novembra 1963. godine.
Možda, kada bi se uzimala samo objektivna snaga pojedinih igrača, Čika Bora ne bi spadao baš u sam svetski vrh. Može biti da se na tom putu ispunjenim svakovrsnim doživljajima i njegov bujni talenat dosta istrošio. I okolnosti u kojima je kasnije živeo nisu mu dozvolile da svoje stvaralačke mogućnosti ostvari do kraja. Međutim, on je kao šahista bio jedinstvena, neponovljiva ličnost. On je za šah živeo i njime je ostao opčinjen do kraja života. Magija šahovske igre odvela ga je i u veliku životnu pustolovinu - na dugo putovanje po egzotičnom, u to vreme malo poznatom svetu.